Srpski/Hrvatski

Kolektivno ostvarivanje reprografskih prava

Modeli i iskustva

Seminar u Beogradu 26.10.2002.godine
Modeli za zaštitu prava na polju književnosti

John-Willy Rudolph, Izvršni direktor, Kopinor, Norveška
Prevod gospodja Ljiljana Rudic-Dimic, magistar pravnih nauka KR

Veliko mi je zadovoljstvo da govorim na ovom seminaru, i da se sretnem sa piscima, izdavačima i drugima koji su involvirani u odbranu autorskih prava. Ja rukovodim Kopinorom, društvom za ubiranje autorskih tanitijema.U 1980 godini, Kopinor je dobio zadatak da se pozabavi sa neautorizovanim fotokopiranjem knjiga, časopisa i žurnala, notnih zapisa i dr. u Norveškoj. Ovaj zadatak je izvršen ponudama za zaključivanje korisničkih licenci. Licence bi im dozvoljavale da vrše legalno fotokopiranje nasuprot plaćanja nadoknade.

U 2001 godini sakupili smo € 23 miliona ili € 5.10 per capita za ovakvo kopiranje. Sakupljene naknade distribuirane su nosiocima prava u Norveškoj i inostranstvu, obezbeđujući princip pravične naknade kreatorima i izdavačima za korišćenje njihovih dela. Želim sa vama da podelim neka naša iskustva i da vam ujedno nešto malo kažem o različitim modelima koji su operacionalizovani u drugim zemljama. Moje nade su naravno u tom pravcu, da ova informacija može da vas inspiriše da nađete rešenja vezana za pojavu nelegalnih kopija koja se događa u vašoj zemlji.

Ja takođe želim da vas pozdravim ispred međunarodne zajednice involvirane u autorsko pravo. Ja sam član saveta direktora Međunarodne federacije organizacija koje se bave reprografskim pravima ( IFRRO), koje organizuju kolektivne organizacije širom sveta. IFRRO je upoznat sa ovom kreativnom radionicom, i mnoge moje kolege su nestrpljive da saznaju rezultate naše promišljene debate.

Dozvolite mi da počnem sa nekim fundamentalnim pojmovima:

1 AUTORSKO PRAVO

Pravo reprodukcije

Pravo reprodukcije u našim zakonima o autorskim pravima je od suštinskog značaja za našu diskusiju.Zakoni navode da autor ima isključivo pravo da dozvoli reprodukciju (umnožavanje) svog dela. Glavni cilj ovog prava je da obezbedi da autor može da ubere finansijsku naknadu za svoje kreativne aktivnosti, i da tim putem bude stimulisan da nastavi sa svojim kreativnim radom za dobrobit društva.

Bernska konvencija

Na međunarodnom nivou pravo reprodukcije (umnožavanja) je jedno od osnovnih prava u Bernskoj konvenciji za zaštitu književnih i umetničkih dela. U Pariskom aktu iz 1971 godine, koji je dopunjen 1979 godine, u članu 9. (1) stoji:
Autori književnih i umetničkih dela koji uživaju zaštitu po ovoj konvenciji imaju ekskluzivna prava da dozvole umnožavanje svojih dela, u bilo kom obliku i formi.

Ostvarivanje prava autora

Isključiva materijalna prava autora mogu se ostvarivati:

• od strane autora ili njihovih naslednika;
• od strane izdavača ili drugih nosioca prava,
• od strane neke agencije;
• od strane organizacija za kolektivno ostvarivanje prava (kolektivne organizacije).

Ostvarivanje materijalnih prava putem kolektivnog upravljanja

U izvesnim slučajevima autori i izdavači/proizvođači okupili su se oko zajedničke ideje i formirali kolektivne organizacije.Organizacije ovakvog tipa su najpoznatije u oblasti upravljanja pravima interpretatora muzičkih dela, ali različiti tipovi ovih organizacija bave se različitim vrstama prava. Organizacija koju ja predstavljam, bavi se prvenstveno delima koja se pojavljuju u štampanoj formi i koja su fotokopirana.

U osnovi, možemo reći da je kolektivno upravljanje pravima korisno rešenje kad je individualno ostvarivanje prava nemoguće ili praktično neostvarivo. Kolektivno upravljanje često postaje aktuelno u slučajevima kada je veliki broj dela/ ili veliki broj korisnika involviran.

2 SISTEMI ZA NAKNADU

1. kolektivnog upravljanja pravima koje se zasniva na zakonima o autorskim i srodnim pravima;
2. sistemi za nadoknadu koji su uglavnom instrumenti kulturne politike.

Kolektivno upravljanje pravima u Norveškoj

U Norveškoj postoji sledećih šest kolektivnih organizacija. One sve zasnivaju svoj rad na osnovama postavljenim u zakonu o autorskim pravima. (koji je ustanovljen u intervalima.)

TONO (1928) ostvaruje prava u ime kompozitora Norveške i stranih kompozitora, autora tekstova, muzičkih izdavača, i koji zaključuje ugovore koji se odnose na pravo interpretacije i snimanja muzike i tekstova.

KOPINOR (1980) ostvaruje prava u ime autora Norveške i stranih autora i izdavača, i zaključuje ugovore vezane za reprografsko umnožavanje i slično umnožavanje koje se odigrava u svim segmentima društva.

NORWACO (1983) ostvaruje prava u ime nosioca prava Norveške koji rade sa audio-vizuelnim medijima, i zaključuju ugovore inter alia za reemitovanja putem kabl sistema i snimanja koja se vrše za obrazovne svrhe. Po sili zakona, ovi ugovori imaju obavezujući efekat vezano za strane nosioce prava.

GRAMO (1989) ubira i distribuira naknade za umetnike interpretatore i proizvođače u domenu prenosa i javnih izvođenja njihovih snimljenih izvođenja.

BONO (1992) upravlja pravima u ime vizuelnih umetnika Norveške i stranih vizuelnih umetnika, i zaključuje ugovore vezane za korišćenje vizuelnih dela.

LINO (1996) ostvaruje i upravlja pravima u ime pisaca Norveške u svim žanrovima, i zaključuje ugovore koji se odnose na pravo korišćenja njihovog teksta, posebno kada se ista korišćenja odnose na izvesne digitalne oblike korišćenja.

Sheme kulturne politike Norvešk

Kao dodatak mi imamo brojne sheme kulturne politke u Norveškoj, koje nisu (ili nisu bile) postavljene na osnovu zakona o autorskom pravu, ali koje mogu biti bazirane na ovim zakonima u drugim zemljama.

Sheme su ustanovljene od strane države kako bi autori i drugi nosioci prava bili nagrađeni za različite oblike korišćenja, ili u cilju korigovanja izvesnih tržišnih nefunkcionalnosti, i kojima se generalno ne operacionalizuje posredstvom kolektivnog upravljanja pravima. Šta više, mi smo sada u fazi kada se mnoge sheme restruktuiraju.Ja ću stoga, pomenuti samo neke sheme kratko i bez ulaženja u detalje, sa referentnom godinom kada su ove uvedene.

1947: Pravo javnog rentiranja ( Zakon o naknadama za rad biblioteka iz 1987)

1948: Taksa od 3 % za preprodaju dela vizuelnih umetnosti, kao pragmatična alternativa pravu "Droit de Suite"

1956: Nadoknada umetnicima interpretatorima za sekundarno korišćenje njihovih snimaka. Novi sistem danas se ostvaruje posredstvom društva GRAMO, vidi gore.

1981: Taksa na trake koje nose audio i vizuelne snimke.Kompenzuje nosioce prava za privatne kopije posredstvom fonda za nadoknade po osnovu kaseta.Danas je ova taksa napuštena jer su u toku pripreme za uvođenje sistema koji se zasniva na autorskom pravu, i kojim je predviđeno da se kompenzacije plaćaju direktno iz državnog budžeta.

1988: Nadoknade za javno prikazivanje vizuelnih dela.

Različiti sistemi naknada jesu posledica ne samo činjenice da su nosioci prava dobro organizovani i sposobni da zahtevaju da se njihova prava poštuju, već takođe i činjenice da autori Norveške u mnogim instancama uviđaju potrebu da aktivno podrže kreativnu zajednicu sa krajnjim ciljem da se zaštiti naš jezik, kulturno nasleđe, i nacionalni identitet za dobrobit našeg naroda.

3 ŠTAMPANA DELA

Štampane publikacije

Prava koja se odnose na štampane publikacije ostvaruju se putem ugovora između autora i njegovog izdavača.

Mi nalazimo, šta više, da su štampani produkti (zlo)upotrebljeni putem ilegalnog kopiranja celih publikacija bez dozvole za prodaju na tržištu.U ovim slučajevima mi govorimo o piratstvu.Piratstvo nikada ne može biti prihvaćeno, i samo može biti suzbijeno akcijama koje počivaju na zakonu.

Drugo, mi smo mišljenja da su štampane publikacije frekventno one koje se eksploatišu posredstvom fotokopiranja, i digitalnog kopiranja poglavlja/članaka, za interne, institucionalne potrebe. U ovom kontekstu mi govorimo o reprografskim umnožavanjima i reprografiji. Pod istim mi generalno podrazumevamo:

• kopiranje/printovanje na papiru ili sličnom medijumu;
• kopiranje koje se odvija u msovnim slučajevima za potrebe u okviru obrazovanja, vladine administracije, poslovanja, organizacija & crkvi i verskih ustanova;
• kopiranje koje je za internu, institucionalnu upotrebu;
• kopiranje koje nije za prodaju na tržištu.

Organizacije koje se bave reprografskim pravima

Vezano za posebne oblike korišćenja u kontekstu kolektivnog upravljanja ulogu igraju organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs). Šta su to organizacije koje se bave reprografskim pravima? RROs jesu vrsta kolektivnih organizacija (CMO) koje osnivaju autori ili izdavači kako bi ostvarivali prava koja se odnose na reprografske kopije i digitalno kopiranje štampanih dela. Njihova međunarodna organizacija ima naziv:

Međunarodna federacija organizacija koje se bave reprografskim pravima (IFRRO)

IFRRO je osnovan u Oslu, u Norveškoj 1984.godine. Kopinor je bio jedan od njegovih osnivača. Danas je sedište ove organizacije u Briselu, Belgija.

IFRRO prdstavlja organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs) u više od 40 zemalja, i njegov cilj je da razvije metode za prenos prava i naknada preko granica, i da podrži ustanovljenje novih organizacija za reprografska prava širom sveta. Iscrpne informacije o radu IFRRO i organizacija koje se bave reprografskim pravima (RROs) možete naći na: www.ifrro.org.

Pravni režimi i licenciranje u oblasti reprografije

Organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs) rade u okviru velikog broja različitih pravnih režima, koji utiču na njihove oblike poslovanja.Mi konstatujemo tri glavna tipa ovih prvnih režima:

• Dobrovoljne licence (SAD, VB, Japan);
• Dobrovoljne licence sa sistemom "back-up"a u okviru zakona (produžena kolektivna licenca u nordijskim zemljama; ili sistem obaveznog upravljanja koji je na snazi u Francuskoj);
• Zakonska licenca (statutarna/obavezna licenca, kao što je u Australiji, Holandiji i nekim drugim zemljama).U nekim zemljama ona je kombinovana sa sistemom "levy" porez na trajni nosač, kao što je u Nemačkoj, Španiji i dr.

Kao što smo ranije pomenuli, u oblasti štampanih publikacija, izdavači preduzimaju radnje u cilju redovne eksploatacije dela putem izdavanja. Sa druge strane organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs), zastupaju interese kreatora i izdavača sa trećim stranama, koje stiču slobodu da vrše kopiranje izdatih dela za nekomercijalne potrebe, u okviru institucija i za potrebe datih institucija.

4 REPROGRAFSKA REPRODUKCIJA

300 biliona stranica nelegalno kopirano a sačinjene su za interne, potrebe institucija širom sveta, u domenu knjiga, žurnala, muzičkih zapisa i sl. i to svake godine. Ovaj broj isključuje umnožavanje dela za svrhe piratske prodaje na tržištu.

U mojoj zemlji, Norveškoj, sa ukupnim brojem stanovnika od 4.5 miliona, procenili smo da je na osnovu velikog broja anketa koje su sprovedene – godišnje napravljeno oko 650 miliona kopija-stranica kao kopija koje su načinjene sa internu, upotrebu institucija (isto je jednako broju od 3.2 miliona "knjiga" od po 200 strana). Kopinor, Norveška organizacija koje se bavi reprografskim pravima (RRO), danas licencira i prikuplja naknade za oko 80 % ovog obima. Isto nam pokazuje da je i dalje oko 125 miliona kopija – stranica i dalje nelegalno napravljeno svake godine.

Ovo masovno, legalno, interno, reprodukovanje knjiga, časopisa, novina, muzičkih zapis i sl. za potrebe institucija, ima svoje mnogobrojne efekte:

• Ono sprečava autora od pribavljanja pravične naknade za korišćenje njegovih dela;
• Ono podriva domaće kracije i publikacije dela;
• Ono prouzrokuje tešku disfunkcionalnost tržišta u malim i zemljama u razvoju;
• Ono predstavlja tešku povredu prava na umnožavanje kako je određeno (u članu 9. Bernske konvencije).

Kopiranje koje je dozvoljeno zakonom

Glavni izazov koji je postojao ispred organizacije koje se bavi reprografskim pravima (RRO) je ležao u činjenici da najveći broj zakona o autorskom pravu dozvoljava izvesne slučajeve slobodne upotrebe. Ono se naziva "privatna upotreba" u mnogim zemljama, dok se u drugim zemljama koristi termin "lična upotreba", "pravično postupanje" ili "fair use". Ovakva ograničenja prava na umnožavanje moraju biti u okviru limita propisanog članom 9 (2), Bernske konvencije, koji predviđa:

Pravo je zemalja članica ove Unije da svojim zakonodavstvima dozvole reprodukciju ovih dela

U izvesnim posebnim slučajevima, ali tako da isto umnožavanje ne šteti redovnoj eksploataciji dela i ne utiče na legitimne interese autora.

Ova tri zahteva najčešće se nazivaju three-step-test. Ugovor o autorskom pravu WIPO koji se takođe naziva i WIPO Internet ugovor, prenosi obavezu na zakonodavstva zemalja potpisnica da primene ovaj test takođe i na druga prava.

Glavna ideja koja je iza ove tzv. "privatne upotrebe" kao izuzetka pravu na umnožavanje, jeste u tome da lica koja imaju potrebu da načine kopije za potrebe privatnog usavršavanja i studija, ili da ih koriste u privatnom domenu u okviru svoje porodice ili prijatelja, ne treba da preduzmu napore koji se odnose na vreme konzumiranja u tome što će tragati za nosiocima prava na tim delima, kako bi pribavili od njih dozvolu. (zakoni generalno predviđaju izuzetke kojima dozvoljavaju bibliotekarima da načine kopije koje se odnose na konzerviranje dela za potrebe biblioteka.)

Šta više, kada nosioci prava posredstvom kolektivnih organizacija mogu da budu u poziciji da ponude jednostavni sistem blanko licenci za korišćenje po razumnoj stopi naknada, delokrug pravljenja kopija za tzv. "privatne potrebe" ili "fair use" biće sužen. Ovo je na primer prvi put uvedeno u sudskoj presudu u SAD u tzv. slučaju Texaco.

U Norveškoj, kada mi pregovaramo o licencnim ugovorima sa korisnicima, mi takođe često pregovaramo o tome koliki je obim napravljenih fotokopija zaštićenih dela a posebo u odnosu na činjenicu koliki je obim koji je dozvoljen zakonom. Vezano za oblast društva, postigli smo ugovore koji predviđaju da broj kopija koji je 2.5 % do 7.5 % može biti uvršten u izuzetke koje predviđa zakon, i za koje po tom principu ne treba platiti naknadu.

5 KRATKA ISTORIJA LICENCIRANJA U NORVEŠKOJ

U Norveškoj mašine za kopiranje počele su masovno da se koriste negde oko 1964.godine.Deset godina kasnije, 1974.godine, udruženja pisac i izdavača napisali su pismo Ministarstvu za obrazovanje, naglašavajući da je fotokopiranje u obrazovnim institucijama dostiglo nivo koji je znatno viši od nivoa koga dozvoljava zakon, i da to kopiranje smanjuje naknade autorima i prozrokuje finasijske gubitke izdavačima.

Šest godina kasnije, tačnije 1980.godine, država je konačno počela sa plaćanjem naknada po osnovu fotokopiranja za fotokopiranje u školama koje su ispod univerzitetskog nivoa. Iste godine udruženja pisaca i drugih stvaraoca i izdavača, osnovali su Kopinor da upravlja pravima vezanim za pravljenje fotokopija svojih članova.

U narednim godinama Kopinor uspeva da potpiše ugovore sa korisnicima vezanim za fotokopiranje, sa korisnicima koji su iz različitih sektora društva, kao što sledi:

• Sa univerzitetima i fakultetima (1986);
• Sa vladinom administracijom, uključujući i oružane snage, parlament i sudove (1986);
• Sa lokalnim i provincijskim upravama (1990);
• Sa članovima poslovne i industrijske asocijacije (1991);
• Sa finansijskim institucijama kao što su banke i osiguravajuća društva (1992);
• Sa članovima privredne komore Norveške (1993);
• Sa sektorom za poljoprivredu (1994);
• Sa svim glavnim crkvama (1998).

Danas Kopinor licencira i ubira naknade za reprografsku reprodukciju u:

• 4,100 škola sa 750,000 učenika i 87,000 nastavnika;
• 64 univerziteta & fakulteta sa 185,000 studenata i 25,000 zaposlenih;
• nacionalnim & lokalnim vladinim institucijama sa 510,000 zaposlenih;
• 17,700 privatnih preduzetnika i biznismena sa 530,000 zaposlenih.

Ubrani prihodi Kopinora u 2001.godini

Ovi napori u davanju licenci rezultirali su sa prihodima od (norveške krune) NOK 182.4 miliona u 2001.godini, ili od prilike od € 23 miliona ili € 5.10 per capita. Troškovi administriranja iznose oko 10 % ovih prihoda. Oko 20 % distribuiranih naknada pripadaju stranim delima i poslati su u inostranstvo. Sakupljeni prihodi po sektorima mogu se prikazati na sledeći način:

6 ORGANIZACIONA SHEMA I AKTIVNOSTI ORGANIZACIJA KOJE SE BAVE REPROGRAFSKIM PRAVIMA (RRO)

Organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs) imaju različite strukture u različitim zemljama, zavisno od nacionalne tradicije i pravnog sistema domicilne zemlje.Mnogi imaju pojedince kao nosioce prava u svojstvu svojih članova. Ovo nije slučaj u nordijskim zemljama, gde su asocijacije i udruženja nosioca prava članovi ovih organizacija.Moja organizacija, Kopinor priznaje samo udruženja nosioca prava za svoje članove.

Kopinorov glavni portfolio prava ustanovljen je kroz njegovih 21 članicu - udruženja, i proširen je na osnovu bilateralnih ugovora sa organizacijama u drugim zemljama. Upravljanje koje je punomoćjem povereno od strane nocioca prava vrši se kroz statute udruženja članica. Jednom kada postanete član npr. Udruženja pisaca, vi ih ovlašćujete da upravljaju vašim pravima na umnožavanje i reprofrafiju. Jedan od članova statuta jednog od udruženja uglavnom je formulisana kao što sledi:

"Obaveza je udruženja da pregovara i zaključuje ugovore sa korisnicima na neisključivim osnovama, vezano za pravljenje fotokopija ili slično umnožavanje (kao što je digitalno kopiranje) štampanih dela svojih članova.

Udruženje ima pravo da izvrši prenos prava za pregovaranje i zaključenje gore pomenutih ugovora na organizaciju za kolektivno upravljanje."

Mi imamo članove udruženja i izdavača sledećih kategorija:

• Izdavači knjiga i žurnala;
• Izdavači muzike;
• Izdavači trgovinskih publikacija;
• Izdavači nedeljnih magazina;
• Izdavači dnevnih novina.

Sa aspekta stvaralaca imamo udruženja koja predstavljaju:

• Prozne autore, pesnike & dramske pisce;
• Uopšteno pisce naučnih dela;
• Textbook i akademske autore;
• Prevodioce;
• autore teksta pesama;
• kompozitore;
• editore štampe;
• novinare;
• slobodne umetnike pisce/novinare;
• vizuelne umetnike;
• ilustratore i grafičke dizajnere;
• fotografe.

Kopinorov odbor direktora sastoji se od predstavnika različitih kategorija deoničara.Članovi ovog odbora jesu 8 direktora, koji se biraju na godišnjoj generalnoj skupštini na sledeći način:

1. predsedavajući (nezavistan član);
2. autori naučnih dela;
3. prozni autori;
4. novinari;
5. kompozitori/tekstopisci/muzički izdavači;
6. Vizuelni umetnici/ ilustratori/fotografi;
7. izdavači knjiga;
8. novine/magazini/ izdavači specializovane štampe.

Pravni osnov (sistem podrške) koji je ustanovljen zakonom (proširena kolektivna licenca)

U nordijskim zemljama organizacije koje se bave reprografskim pravima (RROs) ostvaruju svoje poslovanje oslanjajući se dobrim delom na sistem proširenih kolektivnih licenci koji je ustanovljen zakonom. Udruženja nocioca prava u svojim poljima delovanja imaju ovlašćenje direktno u zakonu da predstavljaju interese i prikupljaju naknade za svoje nosioce prava kao i za nosioce prava koji nisu njihovi članovi – u slučajevima kada nosioci prava koji nisu članovi jesu strani državljani.

Pravna konstrukcija prvi put je predstavljena u Zakonu o autorskom pravu Norveške iz 1961.godine, kojim je Norveška korporacija za prenose bila ovlašćena da vrši prenose štampanih dela svih nocioca prava u datoj oblasti uz plaćanje naknade, ako ista NBC, putem ugovora sa organizacijama koje predstavljaju većinu norveških nocioca prava, ugovori pravo da prenosi dela članova ovih organizacija.

Po ovom sistemu, asocijacije nosioca prava, koje raspolažu pravima u ime svojih članova, mogu na dobrovoljnoj bazi da odluče o okolnostima zaključenja ugovora sa korisnicima. Potpisivanjem ugovora, zakon ovlašćuje korisnika da vrši fotokopiranje dela nosioca prava koji nisu članovi, i time izbegne rizik utuženja od strane nosioca prava koji su van organizacije. Zakon takođe precizira da kada su naknade distribuirane, nosioci prava koji su van sistema organizacije, moraju biti jednako tretirani kao i svi članovi organizacije.

Ovaj sistem ima obavezujući element, ali ovaj element dolazi u obzir samo kada organizacija predstavlja većinski deo nosioca prava koji dobrovoljno garantuju korisnicima pravo da umnožavaju dela svojih članova.

Ugovor sa korisnicima

Naši ugovori (licence) sa korisnicima obično ovlašćuju korisnika da kopira i umnožava sav štampani materijal, dela norveških autora kao i stranih dela na osnovu ovlašćenja iz zakona.

Kao što je ranije spomenuto, Kopinor na osnovu dobijenih ovlašćenja individualnih nocioca prava preko svojih udruženja članica, i putem bilateralnih ugovora sa drugim organizacijama koje se bave reprografskim pravima (RROs), i sistema proširene kolektivne licence koja je propisana u zakonu, sakuplja naknade za one nosioce prava koji im nisu poverili svoje punomoćje.

Ugovori ovlašćuju korisnika (školu, univerzitet, odsek u vladi, privatni biznis) da vrši fotokopiranje u određenim granicama:

Ograničenja

• 15 % ili jedno poglavlje knjige;
• dva članka iz naučnog žurnala po osobi u jednoj godini;
• bez ograničenja vezanih za druge periodične časopise kao što su dnevne novine;
• stroga ograničenja kada su u pitanju muzičke partiture (notni zapisi);
• u izvesnim slučajevima: limit za kopiranje od 500 kopija jednog dela u jednoj godini.

Naknade

• cena po strani – kopiranoj strani varira od € 0,04 do € 0,08 u zavisnosti od vrste korisnika;
• volumen naknade zavisi od statističkih anketa;
• mi smo postigli dogovor oko odbijanja po osnovu pravljenja privatnih kopija (Zakon o autorskom pravu Norveške,sektor.12) kao i odbijanja za loš otisak.

Statistika

Glavni aspekt rada organizacija koje se bave reprografskim pravima (RRO) jeste da prate putem anketa okolnosti fotokopiranja koje se odvijaju u poslovnim prostorijama korisnika. U tom cilju koriste se različiti metodi, u zavisnosti od načina na koji će se izvršiti distribucija kolektivne naknade. Članice IFRRO trenutno koriste sledeća četiri glavna metoda za distribuciju:

Posebna distribucija naslova bazirana je na:
- potpunom izveštavanju;
- sistemu uzorka;
- objektivnim mogućnostima.

Posebna distribucija koja se ne zasniva na naslovima, a vrši se na bazi anketa
Detaljan opis ovih metoda možete naći na http://www.ifrro.org/papers/distrib.html

U Norveškoj mi sprovodimo statističke ankete na osnovu listi kategorija u svim sektorima društva u intervalima od četiri do pet godina. One su obično finansirane i nadgledane zajedno kako od strane korisnika tako i nosioca prava, i one obezbeđuju bazu podataka važnu za ubiranje i distribuciju.

U Norveškoj nosioci prava su došli do zaključka da pokušaji da se prikupe reprezentativni podaci (data) na osnovu kojih se dela i publikacije fotokopiraju, zahtevaju veoma skupe ankete, i da bi ovako skupe ankete predstavljaje izuzetno veliki teret i za same korisnike. Iz tih razloga su nosioci prava odlučili da vrše ispitivanje na okolnost koja vrsta dela i koji oblik publikacije je bio fotokopiran, i da distribuiraju naknade kolektivno preko svojih reprezentativnih udruženja.

Na strani autora izražena je jasna volja da se osigura pravedno distribuiranje novca. Bilo je očekivano da individualna distribucija ne bude samo skuplja, već da ista ima kao rezultat veoma male iznose koji se plaćaju velikom broju lica. Distribuiranje značajnijih iznosa kao garantovanih nosiocima prava, potkrepljeno je verovanjem da će novac podupreti i pomoći kreiranju i nastanku novih dela. Neki fondovi takođe su korišćeni za zajedničke ciljeve, kao što su seminari, izdavanje časopisa i sl.

Na strani izdavača, naknada se distribuirala individualnim izdavačima na osnovu izveštaja o prodaji za različite vrste publikacija. Neke ubrane naknade takođe su korišćene za zajedničke potrebe a u korist svih kategorija nocioca prava. Norveška asocijacija izdavača na primer, koristila je izvesne sume novca da finansira nacionalne sajmove knjiga.

Naša ispitivanja – kako je prikazano u matrici – operišu sa 15 kategorija izvora (npr. knjige, žurnali, muzički notni zapisi, dnevne novine) i sa 15 kategorija štampanih materijala (npr. tekst, ilustracije, notni zapisi, fotografije).

Dodatno, mi anketiramo i podatke vezane za okolnosti autorevog porekla (domicila) i zemlje porekla izdavača. Kao što je ranije spomenuto, oko 20 % onoga što se distribuira, šalje se u inostranstvo. Glavni beneficijari ovih naknada jesu SAD, VB, Nemačka i Švedska.

Bazirano na statističkim podacima, članice udruženja pregovaraju o distribuciji naknada. Domaća distribucija naknada u 2001.godini, donela je sledeće rezultate:

Ovi fondovi imaju odlučujući uticaj u malim zemljama kao što je Norveška, sa 4.5 milion stanovnika. Kopinor ima značajnu ulogu u kulturnom polju Norveške tako što obezbeđuje naknade za autore i izdavače za fotokopiranje njihovih dela. Ali, još uvek, treba naglasiti da je novac koji mi distribuiramo novac koji samo delimično kompenzira gubitke koje nosioci prava imaju po osnovu reprografske reprodukcije.

7 DIGITALNI IZAZOVI

Nove tehnologije sa digitalnim kopiranjem u mrežama, elektronskim pohranjivanjem u bazama podataka i transmisijom dela putem rastućih informacionih infrastruktura, postavljaju pred nas velike izazove. Uvođenje Interneta impliciralo je kada su autorska prava u pitanju, veliki problem vladama, zakonodavcima i nosiocima prava širom sveta, i o njima se naširoko raspravljalo u raznim segmentima i oblastima.

Izbegao bih priču o elektronskom izdavaštvu, mreži WorldWideWeb i multimedijima, i prišao bih fenomenu digitalnih tehnologija sa ugla reprografije. Sa mog gledišta, ova perspektiva je od dominantnog značaja jer je činjenica da fotokopiranje postaje digitalno kopiranje.

Tradicionalne mašine za fotokopiranje danas se zamenjuju digitalnim kopirima, koje mogu da skeniraju, pohrane i transmituju dela digitalnim putem. One imaju mnoge impresivne mogućnosti. One uključuju laserski metod pravljenja suvih elektrostatičkih kopija, koje mogu biti integrisane u mreže i proširene da omoguće regularno kompjutersko skeniranje i printanje. Treba takođe notirati njihovu mogućnost da povećaju kvalitet, na način da oni faktički povećavaju kvalitet u smislu dobijanja brojnih originala. Posredstvom digitalnih tehnologija proširuju se granice bledog teksta i bledih fotografija. Kvalitet kopije može postati mnogo bolji nego što je sam original.

Najmanje verzije jesu printeri/kopiri za pojedinačnu upotrebu sa mogućnosti memorije i komunikacije. Oni su odlični za digitalno pohranjivanje i digitalno ili papirno umnožavanje autorskih dela sa papirnih originala za internu upotrebu organizacija, poslovnih sistema i institucija.

Ja sam gledišta da postoji rastuća potreba za sistemom blanko licenci za potrebe digitalnog kopiranja. Sa "digitralnim kopiranjem" mi podrazumevamo ugovore sa korisnicima, kojim oni dobijaju dozvolu da unapred prave kopije, nezavisno od naknade, ili manjeg obima kopiranja za nekomercijalne, interne upotrebe, na primer u kompanijinoj unutrašnjoj mreži ili u njenoj digitalnoj arhivi. Mi pretpostavljamo da će ovi ugovori imati mnogo sličnosti sa našim sadašnjim sistemom za reprografske licence za korišćenje, ali mi takođe moramo da nađemo nove načine za definisanje ovih korišćenja i plaćanje naknade za ova korišćenja.

Kopinor se približava korisnicima digitalnih kopija koje se već koriste u sferi privatnog biznisa, vladinih tela i organizacija i obrazovnih institucija. U svim oblastima ljudi vide preimućstva za razmenu informacija i obuke za korišćenje unutrašnjih sistema mreža, elektronske pošte, i dr., i da sistem digitalnih arhiva daje mogućnost za mnogo lakšim pristupom.Kada uzmemo u obzir da Norveška prednjači, i nalazi se na isturenoj strani kada je u pitanju primena digitalne tehnologije, može se pretpostaviti da smo mi do sada uspeli da vidimo samo vrh ovog ledenog brega. Mi pretpostavljamo da mnogi korisnici čak i u današnje vreme, vrše kopiranje zaštićenih autorskih dela digitalnim sredstvima bez razmatranja i uvažavanja zakonskih aspekata. Mi smo takođe svesni, da su na primer učenici i studenti angažovani na kreiranju multimedijalnih projekata tako što koriste delove ranije postojećih tekstova, ilustracija, fotografija, zvučnih snimaka ili audio-vizuelnih dela. Stoga je potrebno da Kopinor u izvesnim slučajevima sarađuje sa drugim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava u nalaženju jednostavnih rešenja kojima bi se izašlo u susret potrebama korisnika.

Norveške kolektivne organizacije (CMO's) uzgred rečeno već sarađuju posredstvom Asocijacije Clara za informacije (vidi www.clara.no).

Autori i izdavači u brojnim zemljama posvedočili su činjenicu da su bili opljačkani u mašinama za fotokopiranje. Neovlašćeno fotokopiranje je erodiralo samu osnovu jednog veoma važnog zadatka koji se odnosi na desiminaciju informacija, znanja i kulturnog izraza. Sa konvergencijom tehnologija, koju sam opisao, možemo samo da očekujemo da će ovakva ilegalna eksploatacija dramatično rasti sa porastom broja napravljenih digitalnih kopija, štampača visoke brzine, intranet (unutrašnjih mreža), elektronske pošte, ekstranet (eksternih mreža), digitalnih dostignuća, i dr.

U nekim oblastima, postoji velika doza i mera optimizma vezano za iznalaženje rešenja za nedozvoljeno digitalno korišćenje. Po mom mišljenju, trebaće dugo dugo vremena, da se izgradi sistem za zaštitu digitalnih korišćenja a vezano za digitalno upravljanje pravima (DRM). Većina dela će biti pripravna i dostupna za korisnike u skoroj budućnosti, kako u štampanoj ili digitalnoj formi (Internet), i konzumiranje od strane korisnika ne može biti zaustavljeno. Kao što je i sa reprografijom, zaključak jeste da ako ih ne možeš zaustaviti, moraš ih licencirati.

8 SITUACIJA U SRBIJI

Pre svega: slobodan protok informacija ne sme se pomešati sa sa protokom slobodnih informacija. Knjige, žurnali, novine, i dr. koštaju novca, i isti princip se mora primeniti na pravo da se ovakve publikacije fotokopiraju!

Drugo: Zajednica okupljena oko jezgra autorskih prava mora ostati jedinstvena u cilju da se spreči protivpravna krađa i nepravična eksploatacija autorskih dela posredstvom novih tehnologija!

Moje je ubeđenje da nosioci prava, vlade i zakonodavci moraju veoma ozbiljno da se pozabave problemom neovlašćenog fotokopiranja i digitalnog kopiranja dela koji su autorskopravno zaštićena. Inače, oni reskiraju da budu konfrontirani sa kulturnim pustošenjem i ilegalnim reprodukcijama i diseminaciji koja bi bila nastavljena kada digitalna tehnologija dođe do punog zamaha.Jedina alternativa u ovom slučaju jeste - po mom mišljenju - uspostavljanje sistema koji dobro funkcioniše u oblasti kolektivnog ostvarivanja prava.

Kako iće napred u Srbiji?

Smatram da rezultati anketa sprovedenih u Norveškoj treba da iniciraju i upute na činjenicu da pravljenje kopija za potrebe obrazovanja i institucija u modernim društvima i zemljama Evrope zadire daleko više od onoga što je dozvoljeno zakonima. U tom smislu Srbija takođe mora da primenjuje three-step-test postavljen u Bernskoj konvenciji.

Stvaran i trenutni izazov ispred pisaca i drugih stvaralaca kao i izdavača u ovoj zemlji jeste, po meni, da se izgrade sheme za licenciranje i ubiranje novca za reprografska i digitalna korišćenja. Isto traži ujedinjenje snaga svih kategorija kreatora i izdavača. Podaci koji se odnose na Norvešku, pokazuju vam da postoje velike koristi za nosioce prava ukoliko pod hitno pokrenete akcije u ovom pravcu.

Drugi izvor inspiracije za vas u ovoj borbi treba da bude znanje koje produktivni pisci, kompozitori, umetnici i drugi stvaraoci, kao i jedan efikasan sektor izdavaštva, kao vitalni faktori nacionalnog identiteta i dobrobit jednog naroda nose sa sobom. Mi smo takođe svesni da je nedostatak autorskopravne zaštite nešto što podriva same osnove efikasne kreacije i disemenacije dela. Efikasno kolektivno ostvarivanje i upravljanje pravima jeste-sa druge strane- jedan važni put kojim se postiže ova vrsta zaštite prava. Funkcionisanje organizacije koje se bave reprografskim pravima (RRO) takođe može biti važan instrument u borbi protiv piratstva.

Budućnost autorskog prava kao jednog internacionalnog sistema je pitanje koje se ovih dana stalno postavlja. Jasnije rečeno, budućnost autorskog prava nije nešto o čemu će se odlučivati u jednoj zemlji.Ja sam dalje ubeđen da internacionalna kooperacija jeste apsolutno neophodna za opstanak autorskog prava. U srcu sa interesima autora i izdavača Norveške, apelujem na sve one koji me slušaju:

Molim vas da uložite svoje najbolje napore u izgradnji solidne baze za kolektivno ostvarivanje prava tako što ćete kreirati shemu sistema efikasnog licenciranja u Srbiji. Setite se da kolektivno upravljanje kako analognim tako i digitalnim sredstvima, omogućuje:

• jednostavan i zakonit pristup delima,
• zaštitu prihoda autora i izdavača, i
• promoviše kreaciju i disemenaciju novih dela na dobrobit cele društvene zajednice.